Povišen holesterol

Problem viška LDL – holesterola u krvi je tesno povezan sa pričom o slobodnim radikalima i antioksidantima. Zvanična medicina zbog svog direktnog učešća u ovom procesu (Oksidacija funkcionalnog LDL lipoproteinskog molekula i njegovo prevođenje u oxi- LDL molekul koji više nije u funkciji), baca prašinu u oči običnom čoveku ne dajući mu jasnu sliku o ovom zdravstvenom problemu koji je pokretač i krajnji uzrok svake prevremene smrti.
Niko od zvaničnika medicinske struke neće izaći i javno priznati da lekovi izazivaju jako veliku kolateralnu štetu, koja kumulativno gledano dovodi do prerane smrti.
Danas se zna da su oštećenja krvnih sudova uzrok skoro svih bolesti današnjeg čoveka. Takođe je poznato da nastanak oxi LDL holesterola kao i oštećnja unutrašnjih zidova krvnih sudova nastaje usled dejstva slobodnih radikala. Da zlo bude veće ovi slobodni radikali uglavnom potiču odosno generišu ih naše sopstvene odbrambene inuno - ćelije tzv monociti.
To su ćelije –stražari koje se nalaze u krvi i „pucaju“ na svako strano telo – agens koje se nađe u krvnoj plazmi a koje se prirodno ne nalazi u ishrani čoveka. Ove ćelije su tokom miliona godina evolucije naučile da prepoznaju „neprijatelja“ i razvile efikasan sistem za njegovo zaustavljanje.

Njihova "municija" su – slobodni radikali.

Rekli smo da su slobodni radikali jako reaktivni molekuli koji teže da od najbliže žive materije otkinu elektrone atomima. Ovo „kidanje“ narušava ćelijske membrane, cepa ih i ubrzo, svaki organski materijal nakon toga umire (bakterije, virusi, mikoplazme i dr). Monocit u ovakvoj prirodnoj situacili lako izlazi na kraj sa agensom, doze slobodnih radikala su male i višak koji ne pogodi agens (bakteriju na pr.) bude neutralisan prirodnim antioksidantima koji se takođe nalaze u krvnoj plazmi.
Šta se dešava kada se u krvi nađe neki molekul antibiotika, sintetičkog aditiva, ili nekog aerozagađivača na primer.?
Monocit u svojoj bazi podataka nema informaciju da pomenuta hemijska materija treba da bude u krvi. Nije ga tokom miliona proteklih godina bilo ni u jednoj biljci koja je našim precima služila kao hrana, tako da nije ušao u bazu podataka kao materija korisna po organizam. Ako nije koristan po organizam, znači da predstavlja potencijalnu opasnost, i treba ga eliminisati odnosno neutralisati.
Monocit ispaljuje rafale slobodnih radikala kako bi uništio „uljeza“. Međutim, šta se dešava? Lek je dizajniran da prođe ovu prirodnu zaštitu organizma, i stigne do mesta gde će ispoljiti svoje dejstvo. Obezbeđen je sopstvenom antioksidantnom zaštitom i prolazi neoštećen pored monocita. To se dešava i pri susretu sa sledećim, i sledećim i sledećim „stražarom“. Svi oni ispaljuju svoje salve slobodnih radikala, bez efekta na hemijsko jedinjenje dizajnirano od strane farmaceutske, hemijske i što je najtragičnije prehrambene industrije.
Postavlja se pitanje, gde završava ova ogromna masa slobodnih radikala koja se u ovakvim situacijama nađe u krvotoku?
Jasno je da ispaljena „granata“ mora negde da padne i eksplodira. Takođe se zna da u krvi nema toliko prirodnih antioksidanata koji bi mogli da apsorbuju i neutrališu ovu ogromnu masu slobodnih radikala.
Sistem prirodno nije predvideo da se u krvi nađu strani agensi otporni na imuno odbranu. Antioksidansi su tu samo da pokupe tek neku „granatu“ koja promaši bakteriju ili virus, a ne sve rafale koje monocit ispaljuje.
Kako je lipoproteinski molekul LDL holesterola najbrojniji u krvotoku koji se kreće ka ćelijama i tkivima kuda ide i antibiotik na primer, on prvi biva pogođen.

LDL lipoproteinski molekul ima funkciju prenosnika holesterola do svih živih ćelija organizma.. Svaka ljudska ćelija koristi holesterol za normalno funkcionisanje, i bez njega ne ostaje dugo u životu.
Mozak je najveći potrošač holesterola u organizmu.
Pri susretu sa slobodnim radikalom (koga antioksidant nije neutralisao) LDL biva oštećen, i gubi svoju funkciju. Postaje oksidisani LDL i nekontrolisano pluta krvotokom smetajući i sudarajući se sa ostalim ćelijama krvi.
Njegovo nagomilavanje u krvi znači povišen holesterol i početak degenerativnog procesa u organizmu.
Da nebi ometao normalan krvotok posebne ćelije – čistači, makrofage ga gutaju i tako uklanjaju iz krvi. Kako nemaju sposobnost „varenja“ oxi-LDL-a one ulaze u zid krvnog suda i tu ga skladište. Umiru nakon što se prepune holesterolskim tovarom i na tim mestima se stvara tzv plak, zadebljanje unutar endotela koje se širi prema unutrašnjosti. Plak sužava krvni sud, smanjuje se protok krvi i snabdevanje ćelija kiseonikom, holesterolom i svim ostali potrebnim materijama. Ovo dalje vodi ka degeneraciji, atrofiji, bolesti i preranoj smrti.
Čitav poremećaj holesterolskog ciklusa nastaje usled nedostatka antioksidanata u krvi .

Ćelije šalju signale svojih potreba za holesterolom. Jetra generiše LDL prenosnike, tovari ih holesterolom i oni kreću ka ćelijama (mozak na primer). LDL predaje holesterol ćelijama, a proteinski deo ovog molekula se razlaže unutar ćelije ili se vraća u jetru koja ga razgrađuje i ponovo koristi za formiranje novog LDL molekula. Ovo je normalan životni ciklus LDL-a.

Kada u krvotoku imamo gore navedeni bliski susret monocita sa stranim agensom otpornim na slobodne radikale (sintetički molekul) dolazi do masovnog oštećenja LDL-a.
LDL ima specifične receptore koji služe za primopredaju holesterolskog tovara ćelijama. Da bi prošao kroz ćelijsku membranu i predao holesterol , mora imati „šifru“za ulazak, koja se nalazi na receprotu. Ako mu slobodni radikal na putu ka ćeliji ošteti receptor, LDL više nije u stanju da preda svoj holesterolski tovar ćeliji, gubi orijentaciju i počinje da nekontrolisano pluta krvotokom.
Holesterol koji nosi je funkcionalno za organizam izgubljen i postaje otpadni materijal koji kumulativno gledano na kraju donosi prevremenu smrt ogranizmu.
Ćelije traže holesterol, i počinje holesterolska glad. Jetra odgovara tako što generiše određeni broj LDL holesterolskih prenosnika na osnovu ćelijskih „porudžbina“. Taj holesterol međutim ne stiže do ćelija usled oksidacije LDL-a i završava kao plak u zidovima arterija.
Ćelije i dalje traže, jetra šalje, ali holesterol ne stiže do cilja. Imamo dakle poremećaj holesterolskog ciklusa.

Koliko ćelija će gladovati za holesterolom, i posle izvesnog vremena umreti zavisi upravo od prisustva antioksidanata u krvi. Naravno, i od toga šta i koliko hemije unosimo u organizam.

Mozak kao najveći potrošač holesterola prvi oseti posledice ovog poremećenog ciklusa holesterola. Povišen holesterol u krvi (nefunkcionalan holesterol u oksidisanim LDL molekulima koji kasnije završava kao plak koji sužava krvne sudove), istovremeno znači nedostatak holesterola u mozgu. Ispoljava se kao problem koncentracije, pamćenja i orijentacije u prostoru.
Zaboravnost je tipičan simptom osobe čiji mozak konstantno gladije za holesterolom.

Ako znamo da svaka ćelijska membrana sadrži 80% holesterola u sebi, da bez njega ne može efikasno da obavlja primopredaju hranljivih materija koje joj obezbeđuju život i da je upravo holesterol štiti od prodiranja štetnih agenasa unutar citoplazme, jasno je da ćelija ne može dugo živeti bez holesterola. Transport važnih vitamina A ,D, E i K do ćelija ne može se odvijati bez holesterola. Sinteza žučne kiselije i čitav proces varenja hrane, ne može se zamisliti bez holesterola. Takođe ni sinteza steroidnih hormona u ljudskom organizmu se ne može odvijati bez holesterola.

Ako se holesterol nalazi u krvi i zidovima srterija, a ne u ćelijama, tkivima i organima gde treba da bude, znak je da je holesterolski ciklus poremećen i da hitno treba sprečiti dalju oksidaciju LDL-a.
Lekar – vaš prijatelj, vam sigurno neće savetovati uzimanje lekova protiv viška holesterola. Ne samo što vam neće pomoći, već će ostaviti trajna oštećenja na vašem organizmu. Oni su koncipirani da deluju na jetru, kako bi smanjila produkciju LDL- holesterola. Jetra ne radi nekontrolisano, već prema metaboličkim pravilima u koje se nikako ne treba mešati. Ako se u to umešamo, rizikujemo mnogo teže i brže posledice po zdravlje.

Najefikasnije rešenje je samo konstantan unos prirodnih antioksidanata koji će neutralisati slobodne radikale i sprečiti oksidaciju LDL-a.
Ruski čaj je idealno sredstvo za ovu misiju, i pre no što progutate tabletu obavezno popijte šolju Ruskog čaja.
Kada se razbolite, svaki savestan lekar će vam preporučiti da uz antibiotike pijete što više biljnog čaja i naravno C vitamin. Znaju oni da u lekovitom bilju ima antioksidanata, i da je C – vitamin vrlo dobar prirodni antioksidant. Pitanje je samo, kako će monocit (stražar) da reaguje na ovaj sintetički koncentrovani C vitamin u tableti, obzirom da svaka tableta u sebi sadrži čak nekoliko aditiva koji su zaduženi da askorbinsku kiselinu održe u stabilnom stanju do momenta upotrebe?

Na skali antioksidanata E vitamin je nekoliko puta snažniji od C vitamina, dok vodeni ekstrakt Ruskog čaja (oenotein A , oenotein B, miricetin, luteolin ) prema najnovijim istraživanjima dosta nadmašuje E vitamin u antioksidativnom efektu.ovde

Tekst je pre svega informacionog karaktera, i ne može zameniti profesionalni medicinski savet, ispitivanje, dijagnozu ili lečenje. Pre nego se odlučite za neki od naših prirodnih preparata, obavezno konsultujte vašeg lekara.